U jednom mirnom selu, nekada davno, oženili mladića poznatog po svojoj tihoj prirodi i jednostavnom pogledu na svet. Bio je smiren, vredan – ali ne mnogo pričljiv.
Pet dana nakon svadbe, mlada se stidljivo požali svekrvi:
– Još nismo ni jedno veče proveli onako kako to mladenci inače rade… Moj muž, čini mi se, ni ne primećuje da sam tu.
Svekrva se nasmeši, bez iznenađenja, i reče:
– Idi ti lepo u sobu, a ja ću ga poslati za tobom.
Mlada ode, a nedugo zatim u sobu dođe i mladoženja. Legne tiho pored nje. Tišina. Prolaze minuti. Ništa.
Na kraju, mladoženja je upita:
– Šta se vrtiš? Jel ti nešto treba?
Mlada, pomalo razočarana, odgovori:
– Oraha.
Bez razmišljanja, on odmah ustane da ih potraži. Ali dok silazi niz stepenice, spotakne se i glasno padne. Udarac i strah nateraju ga da vikne:
– Majko, nešto sam se udario!
A iz kuhinje svekrva mirno dobaci, ne znajući o čemu se tačno radi:
– Neka, sine! Samo vi učite jedno o drugom – sve je to za ljude!
😄 Poruka priče
Ponekad ljubav i bliskost ne dolaze uz fanfare i velike reči – već kroz sitnice, nespretnost i nežnu podršku sa strane. A mudre rečenice, baš kao ova svekrvina, podsete nas da ljubav često uči kroz smeh, strpljenje i – po koji orah.
