U braku smo skoro dvadeset godina. Prošli smo mnogo toga — od skromnog početka, podizanja dece, do izgradnje doma i života koji spolja deluje mirno i stabilno.
Pre nekoliko godina, moja supruga je sve češće počela da ide kod komšinice Zlate, tri sprata iznad nas. Nikada nisam sumnjao. Verovao sam joj. Zlata je bila od onih žena koje sve znaju, pričljive, omiljene u zgradi — imalo je smisla da tamo provodi vreme.
A onda, jednog dana, sve se promenilo.
Bilo je to pre dve godine. Supruga je „bila kod Zlate“, a meni su se javili drugari iz starog društva, zvali su me na pivo. Poželeo sam da je pitam da li želi da ide sa mnom, ali zaboravila je telefon. Ništa, rekoh sebi, popnem se do Zlate — samo da je pozovem da siđe.
Pokucao sam. Zlata mi je otvorila — nasmejana kao i uvek. I tad je rekla rečenicu koja mi je zaledila krv u žilama:
„Ali… tvoja žena nije ovde. Ona je kod komšije preko puta mog stana.“
Srce mi je bukvalno preskočilo otkucaj. Mozak nije mogao da procesuira. Komšije? Preko puta?
Zlata je videla da bledim, da ne stojim stabilno. Pustila me je unutra da sednem, da dođem sebi. Tada mi ništa više nije bilo važno. Ni pivo. Ni staro društvo. Ni vikend. Ni išta.
Od tada, živim u tišini i zbunjenosti. Nisam rekao ni reč. Deca su mala, osetljiva, nežna. Vole i mene i nju. Zajedno večeramo, smejemo se, gledamo filmove. A ja — sve znam.
Razveo bih se još tog dana. Ali nisam. Ne zbog sebe. Nego zbog njih. U ovim vremenima, kada je sve nesigurno, kada su deca izložena raznim iskušenjima, strah me je da bi razvod bio detonator koji bi ih slomio.
Nosim to u sebi. Svaki dan. I pitam se — da li grešim što ćutim? Ili je ovo najveća žrtva koju otac može da da za svoju decu?
