Godine 2014. preselila sam se u Njemačku. Ostavila sam iza sebe gotovo sve – prijatelje, dečka, prošlost, poznato okruženje. Sa roditeljima i sestrom započela sam novi život u nepoznatom.
Najveći izazov bio je oproštaj od osobe koju sam tada voljela. Znala sam da veza na daljinu neće funkcionisati za nas dvoje, pa sam, iako teška srca, odlučila da završimo.
Zamolio me da ne prekidamo kontakt. Ipak, ostala sam pri svojoj odluci.
Kada je saznao od sestre kada putujemo, pojavio se na aerodromu. Nisam imala snage da mu priđem. Doslovno sam se povukla, pokušala izbjeći taj emotivni susret. Kada sam se osvrnula, vidjela sam ga kako stoji – izgubljeno, tužno. Moja sestra mu je prišla, pozdravila se s njim.
Kasnije mi je rekao da mu je taj trenutak bio izuzetno težak. Često je pominjao našu zajedničku pjesmu koju mi je znao pjevati.
Godinama kasnije, dok sam šetala gradom, čula sam poznate stihove:
„You’re a shooting star I see, A vision of ecstasy, When you hold me, I’m alive, We’re like diamonds in the sky.“
Glas je zvučao gotovo identično njegovom. Prišla sam bliže, ali to nije bio on. U tom trenutku, obuzela me emocija koju ne mogu lako opisati. Osjetila sam tugu i žaljenje koje dugo nisam priznala ni sebi.
Danas, s vremenskim odmakom, mogu reći – to je bio trenutak u kojem sam naučila koliko su neke odluke teške, ali i koliko nas oblikuju. Iako se kajem, prihvatam da je to bio dio mog puta.
