U devetom mesecu trudnoće, suočila sam se s velikom životnom promenom – partner je odlučio da započne novi život u drugom gradu. Iako sam tada ostala sama s dve ćerke i trećom koja je tek trebalo da se rodi, znala sam da ne smem odustati.
Bilo je teško. Radila sam dugo i naporno, često i po 16 sati dnevno, kako bih obezbedila sve što je potrebno mojoj deci – od hrane i odeće do školskog pribora. Umor je bio deo svakodnevice, ali me je ljubav prema mojim devojčicama pokretala iz dana u dan.
Godine su prolazile, a život me je neočekivano spojio s čovekom koji je takođe iza sebe imao tešku životnu priču. Zajedničko razumevanje i međusobno poštovanje polako su gradili naš odnos. On je sa puno topline prihvatio moje ćerke, a ono što mi je posebno značilo – i one su njega prihvatile.
Danas, nakon godina nesigurnosti i briga, uspela sam pronaći mir. Zahvalna sam što mojoj deci mogu pružiti stabilnost i osećaj sigurnosti, i što uveče mogu mirno zaspati, sa osmehom i nadom u lepšu budućnost.
