Chris je ustao od stola, ne znajući da li je to glupo ili hrabro. Srce mu je kucalo kao da ima dvadeset, a ne četrdeset i kusur godina, sa karijerom iz snova i srcem koje nikada nije zakrpano.
Prišao je stolu na kojem je sedela Jasmine. Njen osmeh je izbledeo kada ga je ugledala. Deca su se zbunila — trojica dečaka, svi različiti, a ipak s njegovim očima.
— “Jasmine,” rekao je tiho, kao da zaziva duh prošlosti.
— “Chris.”
Pauza. Nije znala da li da se nasmeje, ustane, ili sakrije decu ispod stola.
— “Mogu li da sednem?”
Deca su ga gledala bez prepoznavanja, ali s nekom instinktivnom radoznalošću.
Jasmine je klimnula, a Chris je seo, kao čovek koji je zakasnio na najvažniji sastanak života.
— “To su…?”
— “Da. Tvoji su.”
Rekla je to bez optužbe, bez drame. Samo činjenica, istina koju je čuvala. Da ga ne bi omela u njegovom usponu. Da ga ne bi vezivala. Možda i iz ponosa.
Chris je zadrhtao.
Deca. Njegova. Trojica.
— “Zašto nisi…?”
— “Jer si otišao. I činilo se da ti je svet važniji od doma.”
Tišina. On je ćutao. U njemu – stid, bol, i čudna nada.
Jedan od dečaka, onaj srednji, rekao je:
— “Ti si taj Chris koji je na TV-u?”
Chris se nasmejao prvi put te večeri, kroz suze koje je gutao.
— “Jesam. Ali nisam znao da ste vi moja najveća publika.”
🎯 Poruka priče:
Bogatstvo bez porodice može postati prazna hala.
Ponekad, da bismo postali istinski uspešni, moramo se vratiti tamo gde smo počeli — i ispraviti ono što smo ostavili iza sebe.
