Kad se moja najbolja drugarica udavala, shvatila sam da sam postala višak. Sve je bilo savršeno složeno – svaka sitnica na svom mestu, a ona je imala samo jednu kumu, moju drugu kolegicu. Ja? Ni djeveruša nisam bila.
Stajali smo ispred mladenkine kuće, svi uzbuđeni i spremni da je dočekamo. U jednom trenutku, odlučila sam da odem unutra da vidim kako su se sredile, jer sam htela da podelim taj poseban trenutak sa njima. Ušla sam u sobu i stala na prag, gledajući ih kako ih profesionalni fotograf slika u savršenim pozama.
Očekivala sam da će me primetiti, možda reći: „Hajde, uslikaj se i ti sa nama, barem na brzaka.“ Ali umesto toga, čujem hladan glas moje kolegice, kume, koja kaže: „Stanite sa slikanjem. Aj kolegice, što ti stojiš tu i gledaš nas, molim te izađi iz sobe.“
U tom trenutku nisam znala kako sam izašla iz kuće. Suze su mi same krenule niz lice. Osećala sam se odbačeno i nevidljivo, kao da više nisam važan deo nečijeg života. Iako sam i dalje razgovarala sa njima, nešto se promenilo zauvek – nikada više nisam mogla gledati na njih kao što sam gledala pre tog dana.
To nije bila samo svadba. To je bio trenutak kada sam shvatila koliko se udaljila od nekoga koga sam smatrala svojom najboljom prijateljicom.
