Nedavno sam došla po svoju kćerku u školu nešto ranije nego inače. Dok sam prilazila školskom parkingu, ugledala sam je kako razgovara s nepoznatim muškarcem. Bio je stariji, i prizor mi je odmah izazvao nelagodu.
U trenutku kada je posegnuo da joj pomakne kosu s lica, u meni se probudio instinkt. Izletela sam iz auta i povikala:
– Molim vas, nemojte je dirati!
Muškarac se iznenadio, napravio korak unazad, a kad sam stigla bliže – sledila sam se.
Bilo je to lice koje nisam videla godinama. Otac moje kćerke. Čovek koji je nestao iz našeg života pre nego što je ona rođena.
Moja kćerka me pogledala zbunjeno, a on je tiho rekao:
– Žao mi je. Voleo bih da popravim stvari.
Iako su te reči mogle delovati iskreno, u meni nisu pronašle odjek. Posle godina tišine i odsustva, nisam bila spremna da dopustim ulazak nekoga ko nije bio tu kad je najviše trebalo.
Mirno, ali odlučno sam rekla:
– Molim te, poštuj naš život onakav kakav je sada.
Uzela sam kćerku za ruku i zajedno smo otišle. Bez ljutnje, ali sa jasnim osećajem šta nam je važno.
Zaključak
Neke situacije u životu nas podsete na to koliko smo ojačali. Prošlost ne možemo promeniti, ali možemo birati kako ćemo zaštititi ono što nam je danas najvažnije – stabilnost, ljubav i sigurnost svoje porodice.
