Moja supruga je imala važnu proslavu na poslu – dodeljivala se nagrada za najboljeg radnika, i kao što je rekla, nije mogla da izostane. Ostao sam kod kuće sa našim blizancima od šest meseci, srećan što ima takvo priznanje, ali i pomalo zabrinut kako će se snaći sama s vožnjom kasno u noć.
Veče je odmicalo, a nje još nije bilo. Negde posle ponoći zazvonio mi je telefon. Rekla mi je da je popila koju čašu i da ne želi da vozi pod dejstvom alkohola – odlučila je da prenoći u hotelu u kojem je i bila proslava. Kratko mi se izvinila, poželela laku noć… ali onda se dogodilo nešto što me potpuno zbunilo.
Poziv se nije prekinuo.
Na telefonu se začuo muški glas:
– Hoćemo sada u tvoj stan?
Srce mi je ubrzano kucalo. Ne znajući šta se dešava, spustio sam telefon i, iskreno, zaplakao. Glava mi je bila puna misli – sumnji, tuge, straha.
I baš tada – neko je pokucao na vrata.
Otvorio sam i ugledao nju – trijeznu, nasmejanu, sa torbom u ruci.
Rekla je:
– Šašavko, jesi li pomislio da sam nevaljala i da te varam?
Bio sam zatečen… i beskrajno olakšan. Ispostavilo se da je u pitanju bila šala koju je dogovorila sa kolegama – želela je da me malo „zaplasi“ jer, kako kaže, nikad ne pokazujem ljubomoru.
Iako ne volim takve šale, ovoga puta sam bio zahvalan – jer sam shvatio koliko mi znači, koliko verujem u nas, i koliko se zapravo plašim da je ne izgubim.
Zaključak:
Poverenje je temelj svakog odnosa – ali i male „krize“ mogu nas podsetiti koliko nam je neko važan.
Ponekad su i bezazlene šale znak koliko nas neko poznaje – ali važno je da znaju i kada da prestanu.
