Venčanje bi trebalo da bude tvoj dan – onaj koji pamtiš po osmesima, podršci i deljenju radosti s najbližima. Moj dan je počeo upravo tako… dok se u jednom trenutku sve nije preusmerilo – ali ne na mene.
U trenutku kada smo moj suprug i ja izgovarali sudbonosno “da” pred matičarkom, desilo se nešto neočekivano – mojoj kumi je tada, pred svima, njen dečko zaprosio. Sala je eruptirala – aplauzi, ushićenje, suze, čestitke. Ljubav je svakako u vazduhu – ali više nije bila usmerena ka nama.
Dok sam još stajala u venčanici, čestitke su počele da idu njoj. Kao da je sreća “preusmerena” – iako sam ja bila mlada tog dana. Niko to nije učinio sa lošom namerom, sigurna sam, ali utisak je ostao. Moj dan se razvodnio u nečijem drugom trenutku.
Sutradan me je kuma pozvala. Očekivala je da budem oduševljena zbog nje. Rekla je da nije osetila moju sreću zbog njene prosidbe. A ja sam ostala bez reči, jer se nisam osećala viđenom na dan kada sam najviše želela da budem.
Nije sve stvar sujete – već osećaja mesta i trenutka
Ova priča nije optužba. Niti zamerka. Više je tiha refleksija o tome koliko su granice pažnje važne, pogotovo u važnim trenucima. Svi mi zaslužujemo da budemo glavni likovi svojih životnih poglavlja – barem na dan kada ih pišemo pred drugima.
Ako imate prijateljicu koja se udaje, slavi rođenje deteta, diplomu, rođendan – budite tu za nju. Bez preusmeravanja fokusa. Bez “pogodnijeg trenutka za sebe”.
Jer sreća koju ne delimo pažljivo – zna da zaboli.
