Kad su moj brat i snaha tragično nastradali u saobraćajnoj nesreći, njihovo dvoje male djece ostalo je bez roditelja. Njihov sin imao je samo tri godine, a djevojčica nije imala ni godinu dana.
U tom trenutku, i ja sam bio mlad otac. Moja supruga bila je trudna s našim drugim djetetom, a kod kuće nas je čekala beba stara osam mjeseci.
Porodica je bila okupljena. Razgovarali smo o tome ko će preuzeti brigu o djeci. Iako nas je bilo više, niko se nije konkretno ponudio da ih primi. Čak se čulo i mišljenje da bi možda najbolje bilo da odu u dom.
Nisam rekao mnogo. Samo sam ustao, uzeo bratanca za ruku i rekao:
„Dođi, sine. Ja ću brinuti o tebi. Kako bude mojoj djeci, biće i vama.“
Supruzi sam tiho rekao:
„Uzmi malu i idi kući.“
Tog dana naša porodica je porasla – ne po broju, već po srcu.
Godinama smo zajedno rasli. Bilo je izazova, bilo je trenutaka kada nismo imali mnogo, ali nikada nisu osetili da su manje voljeni. Gledao sam ih kako rastu, postaju ljudi, obrazuju se, nalaze svoj put.
Danas, svi su odrasli i uspješni. Njihovi putevi nisu bili nimalo laki, ali su stasali u dobre i vrijedne ljude. Ja sam samo bio oslonac – istinski ponosan i na svoju i na bratovu djecu, koje ne dijelim.
Ono što tada nije imalo mnogo podrške, danas ima mnogo smisla. I to mi je dovoljno.
„Nekad ne biraš koga ćeš zvati porodicom – nego biraš da to budeš nekome kad je najteže.“
