Pre nekoliko dana, sasvim neočekivano, srela sam bivšeg momka. Prošle su četiri godine od našeg poslednjeg susreta. Već gotovo tri godine sam u braku – s mužem koji me voli, poštuje i s kojim imam porodicu koju cenim.
Ali taj susret… pokrenuo je nešto u meni.
Bio je parkiran ispred naše zgrade, dotjeran, drugačiji nego što sam ga pamtila. U tom trenutku, u meni se pojavila neka znatiželja, možda i nesigurnost. Izašla sam s djetetom da ga prošetam i naišla smo jedno na drugo.
Pozdravili smo se kratko, formalno. Ništa više.
Ali od tog trenutka, razmišljam.
Ne zbog toga što ga i dalje volim — jer ne volim. Već zbog činjenice koliko neka sećanja, mirisi i pogledi mogu da nas vrate unazad, makar na tren.
Možda je to normalno. Možda svako od nas nosi sobom neku uspomenu koja se ponekad javi — ne da bi nas vratila, već da nas podseti koliko smo daleko stigli.
