Imala je sina iz prethodnog braka, ali meni to nije predstavljalo prepreku. Imao sam 21 i znao sam šta želim.
Protiv svih očekivanja – porodice, prijatelja – odlučio sam da sledim svoje srce.
Možda me mnogi tada nisu razumeli, ali ona jeste. I njen sin – koji mi je brzo postao više od „tuđeg deteta“.
Voleo sam je iskreno i duboko, onako kako se retko voli.
Vremenom sam bio sve sigurniji – ona je bila moj dom, moj mir.
A onda, nakon nekoliko godina, stigla je teška vest o njenom zdravlju.
Borili smo se zajedno, ali sudbina je imala drugačiji plan.
Njeno odsustvo ostavilo je tišinu koju ništa ne može ispuniti.
Šest godina je prošlo, a bol je i dalje tu.
Ali sa mnom je i dalje deo nje – naš sin.
Uskoro puni 18 i planira da započne novi život u inostranstvu.
I pustiću ga.
Jer ponekad ljubav znači i znati kada da pustiš.
Ponekad imam osećaj da me život uči da volim snažno, a gubim još snažnije.
Ali ako je to cena prave ljubavi – prihvatam je.
Jer sam imao sreću da volim. I budem voljen.
I to ostaje – zauvek.
