Bio sam uspešan hirurg, imao porodicu, karijeru, i iskreno sam verovao da život imam pod kontrolom. Posao mi je često donosio izazove, ali i veliko ispunjenje – pomagati drugima bilo je ono što me pokretalo.
Jedne večeri, pred kraj duge dežure, primili smo mladog pacijenta sa teškim povredama u saobraćajnoj nesreći. Hitna operacija bila je neophodna, i bez mnogo razmišljanja, ušao sam u salu i dao sve od sebe. Više od četiri sata trajala je borba – više puta smo ga gubili i vraćali. Iako smo učinili sve što je bilo u našoj moći, nismo uspeli.
Nakon operacije, kolege su mi prišle i rekle da je pacijent bio moj sin. Zbog težine situacije i ozbiljnosti zahvata, odlučili su da mi to ne kažu ranije – kako bih mogao da ostanem fokusiran.
U tom trenutku, deo mene je zauvek nestao.
Od tada je prošlo gotovo dve godine. Ne radim, ne izlazim, svakodnevno preispitujem svaki detalj tog dana. Iako su mi svi govorili da nisam mogao znati, da sam učinio sve kako treba, osećaj krivice me nije napustio.
Važnost podrške i mentalnog zdravlja
Ova priča nije samo lična – ona je i poziv da se otvoreno govori o emocionalnim posledicama koje tragedije ostavljaju na one koji su inače naučeni da budu „jaki“. Lekari, medicinsko osoblje, spasioci – i oni su ljudi, i njima je potrebna pomoć, razumevanje i vreme za oporavak.
Trauma, tuga i osećaj gubitka ne biraju zanimanje ni životni put.
Ako se vi ili neko vama blizak suočava sa tugom, osećajem krivice ili gubitka, važno je potražiti podršku – bilo kroz razgovor s porodicom, prijateljima ili stručnjakom za mentalno zdravlje.
Zaključak
Postoje priče koje nas zauvek promene. Ova je jedna od njih. Iako vreme ne može izlečiti sve, može doneti razumevanje, prihvatanje i možda, jednog dana – mir.
Napomena: Ovaj tekst je baziran na ličnom iskustvu i ima informativni karakter. Ukoliko doživljavate emocionalne poteškoće, preporučujemo da se obratite stručnim licima iz oblasti mentalnog zdravlja.
