Rroman je živeo u ritmu koji se retko menjao. Uvek se kući vraćao kasno, posle devet, kada grad utonu u tišinu. Tog dana, međutim, jedan poslovni sastanak u Kijevu završio se ranije, i odlučio je da se iznenada vrati kući — bez poziva, bez najave.
Kada je otvorio vrata svog stana, prizor u dnevnoj sobi ga je zaustavio u koraku.
Na kolenima je bila mlada žena — Ana, njihova domaćica — brišući pod. A pored nje, mali Petar, njegov četvorogodišnji sin, stajao je na svojim ljubičastim štakama i držao krpu u ruci.
— „Teta Ana, mogu da obrišem ovde?“ — pitao je veselo, trudeći se koliko je mogao.
— „Spokojno, Petre. Već si mnogo pomogao. Sedi da se odmoriš.“ — Ana mu je odgovorila tiho i nežno.
Rroman je stajao u tišini. U tom jednostavnom trenutku, video je nešto što dugo nije primećivao — osmeh svog sina, lagan i iskren. Video je i Aninu toplinu, njenu pažnju, i način na koji je bila prisutna za Petra, ne kao čistačica, već kao neko ko mu je stvarno važan.
Petar ga je prvi primetio.
— „Tata! Došao si ranije!“ — rekao je, sa iskrenom radošću i iznenađenjem.
Ana se povukla korak unazad, iznenađena njegovim dolaskom.
— „Dobro veče, gospodine Rromane. Nisam znala da…“
— „Sve je u redu, Ana,“ odgovorio je tiho. „Petre, šta to radiš?“
— „Pomažem teti Ani. I danas sam sam stajao pet minuta!“ — ponosno je rekao dečak.
Kasnije, dok je Petar odmarao, Rroman je razgovarao s Anom. Ispričala mu je kako već šest meseci posvećuje svaki slobodan trenutak dečakovim vežbama, podstiče ga, pomaže mu, i daje mu samopouzdanje koje ranije nije imao. Nije tražila nikakvu dodatnu platu. Nije očekivala priznanje.
— „Zašto niste u zdravstvenoj zaštiti?“ — upitao je tiho.
— „Nemam formalno obrazovanje. Sve sam naučila uz brata. Ali volim da pomažem. Posebno Petru.“ — rekla je iskreno.
Te večeri, dok je gledao Anu kako s pažnjom dovršava čišćenje i sina koji se smeje, Rroman je shvatio koliko je propustio. I koliko vredi nečija tiha posvećenost, svakodnevna, nevidljiva.
— „Ana, možete li mi pokazati vežbe koje radite s njim?“ — pitao je iskreno zainteresovano.
Ana se po prvi put nasmejala sa sigurnošću. Bio je to osmeh koji nosi zahvalnost — ne za pohvalu, već za razumevanje.
Dok je Petar odlazio u svoju sobu, još jednom se okrenuo i povikao:
— „Teta Ana je najbolja na svetu!“
U tom trenutku, Rroman je znao: prava vrednost nije u diplomama, brojevima ni statusima. Prava vrednost je u ljudima koji, tiho i svakog dana, čine život boljim.
